POVIJEST

Od kad znam za sebe vozim bicikle. Prva „specijalka“ je bila Favorit 3 brzine, ali ravni volan. Mi smo u doba kasnih  60-ih sve što nije bio torpedo (kontraš) tj. što je imalo dvije kočnice zvali „specijalka“. Kad si to imal, onda okrećeš pedale unazad, a kranc pjeva, cak-cak-cak….

Taj Favorit trobrzinac sam imao negdje od 1970. do 1973. kad su valjda počeli uvozit one s 10 brzina. Normalno ko i danas kad klincima iPhone trojka više nije dobra, čim se pojavi četvorka itd. Kod bajsa su stvari jasne, „cener“ tj. desetobrzinac je bil lakši, imo je naravno više brzina pa si mogao to šaltati kak ti paše. Buraz je već imao trobrzinca sa „svinutim“ volanom, pa je meni onda još bio veći motiv nažicat starce da kupe cenere.

Slučajno smo nabasali, valjda oglas, na neke dečke koji su prodavali dva Bianchi-ja, jedan “normalne“ veličine, a jedan „manji“. Taman za buraza i mene. Dečki su to prodavali jer im je stari opal s nekog bajka (valjda grdo) pa je i njima zabranil da se više drapaju. A dečki su valjda s tim bajkovima bili u biciklističkom klubu i furali se „za istač“. Muški dio naše obitelji (čitaj: stari, buraz i ja) smo slinili po bajsovima kad smo ih vidli, ali stara ko stara, da kaj bumo kupovali polovno, ajmo kupit novo. Ne kuži ona da je stari Ferrari bolji od novog Fićeka, ali kaj je tu je….

Da smo kupili te Bianchi-je možda bi se preko tih dečkih učlanili u klub i tako to. No niš od toga, možda i bolje. Tko zna kak bi bilo, možda bi se negdje potrgali…

I tak mi kupimo ganc nove Favoritke cenere u onoj Tomašićevoj (mala ulica iz Martićeve), alu felge, tabulari, mrak za ono doba… Nismo mi to kupovali da bi bili neke face i mogli se pokazivat pred drugima tj. „preseravat“, to je jednostavno ljubav prema bajkovima i šarafima, a meni „šrafcigerašu“ je malo sad teško opisat tu ljubav. To kužite vi kaj ste isti takvi, a oni kaj nisu vjerojatno ni ne čitaju ovo, pa ni ni bitno ulaziti u soft teme i psihoanalize….

Evo kaj moj bivši susjed i živa legenda Vladimir Fumić - Fuma piše o Favoritki na svom Web-u: Vožnje na posuđenim biciklima i žicanje od onih čiji su roditelji imali love da im kupe bic, u stilu ''daš rundu?'', te silna dječačka želja da imam svoj bicikl (a roditelji mi ga nisu mogli kupiti), potakla me da se sa dva –tri moja frenda upišem u biciklistički klub Lokomotiva. Načuo sam da bih tamo mogao dobiti klupski bicikl. U klub sam se upisao negdje u proljeće 1970. i stvarno nakon 5-6 mjeseci pozvao me tadašnji predsjednik Lovro Bošnjak i dodijelio mi Favorit tabularku s 10 brzina, crveno bijelu, prekrasnu, ali naravno bez tabulara (guma). I tako ja jednog četvrtka uvečer, sav sretan i sam sebi važan, odlazeći s klupskog sastanka guram favoritku kući ne mareći što metalni zvuk golih obruča odzvanja ulicom….

 

Ukratko o povijesti Favorita možete naći ovdje http://www.disraeligears.co.uk/Site/Favorit_derailleurs_page_2.html na engleskom. Za one kojima se neda čitat, samo bum rekel da su mnogi kod nas uvijek na Čehe i ostale iz „Istočnog bloka“ gledali kao da su tri štenge ispod nas, a u stvari smo u tehnici bili prema njima dječji vrtić. Pa inženjeri i ostali su se išli školovat u Prag (sjetite se samo na Naše malo misto).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ja „majstor“ cca. 1962/3 g., valjda radim na prototipu Favorit F12  samo ne kužim da je to to.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Buraz i ja na Favorit trobrzincima (ljeto 1970. Držićeva/Vukovarska)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ja na Favoritu desetobrzincu 1973.g snimljeno u Kostreni (ljeto 1975 g.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Buraz i ja na Favoritima desetobrzincima (Kostrena ljeto 1975.)

 

I opet po „iPhone“ pravilu, prodam ja cenera i idem se ja upgrade-at, kupim Tomos Automatic.

Buraz si je ostavil cenera, ima ga i dan danas što se u daljnjoj priči pokazalo dobrim, jer imam „živi model“ na kojem mogu proučavati detalje, a naravno i burazovo poznavanje „core domain“. Tog sam cenera crvenog ja onda tu i tamo vozio jer je bio kod mene kad je buraz prešo na Pony Express pa na auto itd.

Ispričavam se ak je uvod malo dulji, to je posljedica biflanja u osnovnjaku, znate ono „uvod, zaplet i kraj“…. S tim da je za moju temu kraj ustvari početak, jer kad složim bajk onda ide pravi početak…